Trideset godina „Lavirinta“

lavirint

U istoj godini kada se veliki Dejvid Bouvi vratio na svoju rodnu planetu, kultni film „Lavirint“ proslavio je tri decenije od premijere, kao jedan od retkih naslova iz onog doba koji još uvek ima živući fandom. Nije čudo što „Lavirint“ i dalje osvaja publiku – i to čak i mlađe naraštaje – čak trideset godina kasnije. Bajkovita priča o tinejdžerki koja mora da pobedi zlog goblinskog kralja i njegov lavirint, ne bi li spasla brata koga je lično uvalila u nevolju, slasno je višeznačna – bilo da je posmatrate očima deteta, kada su bitni avantura, muzičke numere i mapetovske lutke, ili ako se sa filmom susrećete kao odrasla osoba, kada postaje neprijatno jasno da je odnos između rečene tinejdžerke i Kralja Goblina o-ho-ho i te kako složen, a bogme i poprilično kinki. Mnoge od nas krive upravo Dejvida Bouvija u opsceno tesnim pantalonama za buđenje seksualnosti u ranom pubertetu, i baš ćemo iz tog psihoanalitičkog ugla pristupiti čavrljanju o ovom gikovskom klasiku. Uz, naravno, zdravu dozu nostalgije i osvrta na pomenute tesne pantalone.

Mačevi i pojačala – uticaj fantastične imaginacije na rok i metal

macevi_pojacala

Svakome ko je odrastao čitajući epsku i naučnu fantastiku je instiktivno jasna veza između ovih žanrova i maskularnog metala prvog talasa, psihodeličnog roka sedamdesetih i njenih savremenih nastavljača, pa i nihilističkog mračnjaštva nordijskog blek metala devedesetih. Iako je danas fantastika postala društveno prihvatljivija nego što je to bila pre nekoliko decenija, u suštini se i dalje radi o obliku imaginacije koji u svom horizontu nadilazi uobičajene društvene norme, i koji je u svojoj ćudi transgresivan – isto kao i „ekstremni“ muzički pravci. Otuda ne treba ni da čudi što je nemali broj muzičara bio direktno inspirisan fantstičnom književnošću.

Ovom prilikom ćemo osvetliti neke od tih uticaja na muziku, sa posebnim osvrtom na blek metal.